Krakovska grofica Hana Tomaševska, na svom proputovanju kroz Evropu 1911. godine se zadržala u Novom Sadu desetak dana. Mladi lekar Jovan Popović našao se tu da joj bude na usluzi. Poslednjeg dana grofičinog boravka, mladić je odlučio da prevesla na kameničku stranu, ne bi li u senci dunavskih vrba još malo pio zrele, poljske-aristokratske krvi. Bio je kraj septembra. Miholjsko leto. Dan vreo i uspaljen na kratko, baš kao i grofica. Čamac su vezali za jednu od vrba i u trenutku kada je mladi lekar hteo da prenese priču oproštaja i lažnog obećanja sa grofičinog vrata na njene grudi, začula se pesma. Obalom je hodio čovek veoma star i čupao neku travu što je rasla u plićaku. Nije ih toliko iznenadila ni starost ni odrpanost čoveka koliko jezovitost melodije koja je izlazila iz njegovih usta. Jedna stvar je mladoga lekara posebno impresionirala-iako je starac išao muljevitim delom, tik uz vodu nije ostavljao trag. Starac ih je pogledao samo jednom i rekao: „Idite. Uskoro će sumrak, a onda će početi pesma mrtvih. Danas im je stogodišnjica." Grofica i lekar su otišli nedorečenog oproštaja, a lekar je sve ovo nakon izvesnog vremena zapisao u svoj dnevnik. Čini se da je u tom zapisu bilo više žala za nedosegnutim grofičinim telom, no zapitanosti o čijoj se stogodišnjici radilo, i kakvu je pesmu očekivao tog miholjskog sumraka starac koji je hodao muljem ne ostavljajući trag. Zamak Karačonija u Sremskoj Kamenici je građen od 1797. do 1811. godine. Tokom tih 15 godina gradnje Dunav je svake godine na „Kuninsko leto" (doba kada je vodostaj najveći i kada se, po predanju ne sme kupati) uzimao po jednog radnika. Uvek bi se neki od njih, onako oznojan, pokušavao okupati u bremenitoj, goropadnoj reci, ne hajući za Kunin. Interesantno je da nikada ni jedno telo nije isplivalo. Ludi su prepričavali da ih je zadržao kod sebe veliki rečni bog, da bi mu ti vredni nevernici sagradili prelepo zdanje, onakvo kakvo su gradili i na kopnu. Nakon što je zamak sagrađen, u njega su se uselila dva Karačonijeva sestrića sa familijama. No, treba reći i to da je svake godine na kuninsko leto, preko vode, zajedno sa južnim vetrom dolazila i pesma utopljenih neimara, najavljujući jesen, kišu i bolest. Krakovska grofica i mladi lekar su želeli da ovekoveče svoje kratko poznanstvo, baš na stogodišnjicu završetka zamka i stogodišnjicu poslednjeg udavljenog neimara. Prvi stanovnici zamka u Sremskoj Kamenici su bili veoma bolešljivi. Uostalom, smatra se da su vlasnici zamkova pored voda bili osuđeni na dve stvari - na mudrost (koja se često graničila sa ludilom) i na preranu smrt čiji je uzrok ponajčešće bivala tuberkuloza. Uzrok mudrosti je verovatno bio Dunav, koji svojom neumitnošću upozorava, a uzrok bolesti je bila njihova mazohistička zaljubljenost u reku. Dunav se ne podaje niti trpi ljubavnike. On traži danak... Dunav je posesivan, i nametljivcima, mesto svoga okrepljujućeg mirisa, nudi vlagu pod kostima. Vlasnici zamka Karačoni su bili mudriji i preduzimljiviji, ali samo do svoje 50. godine. Kasnije, tamudrost je prelazila u ludilo, koje je uvek bilo protkano tuberkulozom i kratkovečnošću. Porodični lekar ogranka familije Karačoni u Sremskoj Kamenici je zapisao da su naročito bili osetljivi na miris ozona posle kiše i na tople južne vetrove koji su dolazili sa Dunava. Još jedna interesantna stvar: svi su bolovali od identičnih AUDITIVNIH halucinacija. Čim bi leto počelo da uranja u jesen, sa svakim sumrakom bi često stavljali dlanove na uši. No ni to im nije pomagalo. U septembru i oktobru, svaki put, nakon kiše bi sedeli sklupčani u uglovima svojih soba, i pod nos sami sebi stavljali mirišljavu so i sirće, samo da ne osete miris ozona. Nakon izvesnog vremena, vetar bi, po njihovom pričanju, donosio neke zvuke samo njima dostupne. Ubrzo posle toga, počeli bi da kašlju. Ponekad je u goste vlasteli dolazio i travar Andrija. O tom čoveku se ništa nije znalo - ni gde živi ni koliko godina ima. Za njega se govorilo da se rodio star i prestar. Bio je toliko mršav i lak da se nije čuo kada bi hodao hodnicima zamka. Sestrići Karačoni bi ga primetili tek kada bi stao tik uz njih, ili kada bi nm svoju vazdušastu ruku stavio na rame. Andrija bi često govorio da je lek od tuberkuloze u čaju od pomešanog šumskog bilja. To 6ilje se bere i na obali Dunava i u šumi, ali svako svoj lek mora sam brati i sam spravljati, da bi ovaj bio delotvoran. No, vlastela ga nije slušala. Iako su i u samom njihovom zamku stilovi bili pomešani (prvi red porte su jonski, a drugi korintski stubovi), travu nisu mešali. Razlog nije bio taj, što Andriji nisu verovali, no zato što su se bojali da idu u šumu ili na obalu reke. Šta, ako ih u šumi uhvati kiša, ozon ojača, a oni nemaju sobe u čijem uglu bi se skupili. S druge strane, Dunav je u sebe unedrio pesmu mrtvih neimara koja tako slatkasto i zamamno zove sebi. Kada ne bi uspevao da ih nagovori, Andrija bi odlazio i ne bi prošlo puno vremena, a negde bi se iz kameničke šume začula pesma identična onoj koju bi svakog miholjskog leta donosio južni vetar s Dunava. Dunav prezire kašljanje, zato je često pozivao vlastelu k sebi. Ali, ljudi su kukavice. Bilo im je draže da godinama kidaju kašljem pluća, nego da brzo skončaju... U vreme rekonstrukcije i dogradnje zamka od 1834. do 1836, pa sve do 1850, dok nisu potpuno dovršeni i ekonomski objekti, u mnogim pukotinama zidina, i spod drveća, parka i u paprati, mogle su se pronaći bele svilene maramice sa krvavim ispljuvcima. Ovo bi bio kraj priče o Karačonijevom zamku u Sremskoj Kamenici kraj Novog Sada. Možda bi još trebalo dodati i ovo: svoj dnevnik lekar Jovan Popović završava podatkom da Krakovska grofica Ana Tomaševska nikada nije stigla u Poljsku. Pri povratku u svoju zemlju se razbolela i ubrzo umrla u Solnoku, u Mađarskoj, gde je i sahranjena. Očevici su javili da se sve desilo u nekoliko dana. Kažu naglo prokašljala krv... (legenda preuzeta iz knjige "SNOVI ZATRAVLJENIH KULA" Milana Belegišanina)