Краковска грофица Хана Томашевска, на свом пропутовању кроз Европу 1911. године се задржала у Новом Саду десетак дана. Млади лекар Јован Поповић нашао се ту да joj буде на услузи. Последњег дана грофичиног боравка, младић je одлучио да превесла на каменичку страну, не би ли у сенци дунавских врба још мало пио зреле, пољске-аристократске крви. Био je крај септембра. Михољско лето. Дан врео и успаљен на кратко, баш као и грофица. Чамац су везали за једну од врба и у тренутку када je млади лекар хтео да пренесе причу опроштаја и лажног обећања са грофичиног врата на њене груди, зачула се песма. Обалом je ходио човек веома стар и чупао неку траву што je расла у плићаку. Није их толико изненадила ни старост ни одрпаност човека колико језовитост мелодије која je излазила из његових уста. Једна ствар je младога лекара посебно импресионирала-иако je старац ишао муљевитим делом, тик уз воду није остављао траг. Старац их je погледао само једном и рекао: „Идите. Ускоро ће сумрак, a онда ће почети песма мртвих. Данас им je стогодишњица." Грофица и лекар су отишли недореченог опроштаја, а лекар је све ово након извесног времена записао у свој дневник. Чини се да је у том запису било више жала за недосегнутим грофичиним телом, но запитаности о чијој се стогодишњици радило, и какву је песму очекивао тог михољског сумрака старац који је ходао муљем не остављајући траг. Замак Карачонија у Сремској Каменици је грађен од 1797. до 1811. године. Током тих 15 година градње Дунав је сваке године на „Кунинско лето" (доба када је водостај највећи и када се, по предању не сме купати) узимао по једног радника. Увек би се неки од њих, онако ознојан, покушавао окупати у бременитој, горопадној реци, не хајући за Кунин. Интересантно је да никада ни једно тело није испливало. Луди су препричавали да их је задржао код себе велики речни бог, да би му ти вредни неверници саградили прелепо здање, онакво какво су градили и на копну. Након што је замак саграђен, у њега су се уселила два Карачонијева сестрића са фамилијама. Но, треба рећи и то да је сваке године на кунинско лето, преко воде, заједно са јужним ветром долазила и песма утопљених неимара, најављујући јесен, кишу и болест. Краковска грофица и млади лекар су желели да овековече своје кратко познанство, баш на стогодишњицу завршетка замка и стогодишњицу последњег удављеног неимара. Први становници замка у Сремској Каменици су били веома болешљиви. Уосталом, сматра се да су власници замкова поред вода били осуђени на две ствари - на мудрост (која се често граничила са лудилом) и на прерану смрт чији је узрок понајчешће бивала туберкулоза. Узрок мудрости је вероватно био Дунав, који својом неумитношћу упозорава, а узрок болести је била њихова мазохистичка заљубљеност у реку. Дунав се не подаје нити трпи љубавнике. Он тражи данак... Дунав је посесиван, и наметљивцима, место свога окрепљујућег мириса, нуди влагу под костима. Власници замка Карачони су били мудрији и предузимљивији, али само до своје 50. године. Касније, тамудрост је прелазила у лудило, које је увек било проткано туберкулозом и кратковечношћу. Породични лекар огранка фамилије Карачони у Сремској Каменици је записао да су нарочито били осетљиви на мирис озона после кише и на топле јужне ветрове који су долазили са Дунава. Још једна интересантна ствар: сви су боловали од идентичних АУДИТИВНИХ халуцинација. Чим би лето почело да урања у јесен, са сваким сумраком би често стављали дланове на уши. Но ни то им није помагало. У септембру и октобру, сваки пут, након кише би седели склупчани у угловима својих соба, и под нос сами себи стављали миришљаву со и сирће, само да не осете мирис озона. Након извесног времена, ветар би, по њиховом причању, доносио неке звуке само њима доступне. Убрзо после тога, почели би да кашљу. Понекад је у госте властели долазио и травар Андрија. О том човеку се ништа није знало - ни где живи ни колико година има. За њега се говорило да се родио стар и престар. Био је толико мршав и лак да се није чуо када би ходао ходницима замка. Сестрићи Карачони би га приметили тек када би стао тик уз њих, или када би нм своју ваздушасту руку ставио на раме. Андрија би често говорио да је лек од туберкулозе у чају од помешаног шумског биља. То 6иље се бере и на обали Дунава и у шуми, али свако свој лек мора сам брати и сам справљати, да би овај био делотворан. Но, властела га није слушала. Иако су и у самом њиховом замку стилови били помешани (први ред порте су јонски, а други коринтски стубови), траву нису мешали. Разлог није био тај, што Андрији нису веровали, но зато што су се бојали да иду у шуму или на обалу реке. Шта, ако их у шуми ухвати киша, озон ојача, а они немају собе у чијем углу би се скупили. С друге стране, Дунав је у себе унедрио песму мртвих неимара која тако слаткасто и замамно зове себи. Када не би успевао да их наговори, Андрија би одлазио и не би прошло пуно времена, а негде би се из каменичке шуме зачула песма идентична оној коју би сваког михољског лета доносио јужни ветар с Дунава. Дунав презире кашљање, зато је често позивао властелу к себи. Али, људи су кукавице. Било им је драже да годинама кидају кашљем плућа, него да брзо скончају... У време реконструкције и доградње замка од 1834. до 1836, па све до 1850, док нису потпуно довршени и економски објекти, у многим пукотинама зидина, и спод дрвећа, парка и у папрати, могле су се пронаћи беле свилене марамице са крвавим испљувцима. Ово би био крај приче о Карачонијевом замку у Сремској Каменици крај Новог Сада. Можда би још требало додати и ово: свој дневник лекар Јован Поповић завршава податком да Краковска грофица Ана Томашевска никада није стигла у Пољску. При повратку у своју земљу се разболела и убрзо умрла у Солноку, у Мађарској, где је и сахрањена. Очевици су јавили да се све десило у неколико дана. Кажу нагло прокашљала крв... (легенда преузетa из књиге "СНОВИ ЗАТРАВЉЕНИХ КУЛА" Милана Белегишанина)