Као и код већине манастира не зна се поуздано ко је био градитељ манастира Гргетег као што није познато ни време његове изградње. Легенда тврди да је овај манастир подигао деспот Вук Гргуревић (Змај Огњени) не би ли сместио свога слепог оца Гргура Бранковића, слепог хиландарског монаха Германа. Наводи се чак и 1471. година као година његовог подизања. Но, како је Гргур Бранковић умро 1459. године то се ова прича одувек сматрала само легендом. Претпоставља се да је манастир саграђен између 1459. (пад Деспотовине), али пре турског освајања Срема (1521. године). Чини се да је манастир био добростојећи јер је, у време "откупа" од Турака, своје винограде, баште, ливаде и њиве откупио за износ од 6000 акчи, док су му годишња давања на име ушура од вина, житарица и кошница била повећана на 500 акчи. Манастир је очигледно добро стајао па опат Бонини наводи да је у 1702. години имао укупно 4 млина, 200 јутара ораница и ливада (у њему је тада боравило 25 монаха), а по једној аустријској повељи из 1706. године види се да је имао укупно десет воденица.

Страдање и препород

Током 1739. године Гргетег је био прибежиште за калуђере из манастира Сланци у Србији који су се бежећи пред Турцима склонили у Гргетег доносећи са собом ствари, одежде и књиге. По проласку опасности они су се тамо вратили. Исте те године из придворне капеле београдске митрополије у Гргетег су пренете и њихове престоне иконе. У време турско-аустријског рата (1683-99.) манастир је паљен 1688. године, а онда је и напуштен, али од 1691. године када је од стране аустријског цара Леополда поклоњен Исаији Ђаковићу , почела је и његова обнова. Манастир је поново насељен, а црква и конаци су обновљени. Исаија Ђаковић је саградио цркву од камена која је имала два кубета (веће над малом припратом и мање над певницом). Под цркве је био поплочан опекама, а зидови су само окречени. Постојао је и иконостас за кога се данас не зна ни како је изгледао, али се чини да је резбарски рад имао уметничку вредност. Иконе већ нису биле исте вредности јер "Опис" за 12 икона св. Апостола једноставно каже да су "просте молерие". Можда је и то био разлог што је 1774. године Јаков Орфелин преузео израду нових икона. Постоји тврдња да је цео иконостас изгорео у великом пожару из 1841. године, међутим чини се да није тако. Пронађена је фотографија са краја XИX века где се иконостас види у сасвим добром стању, што значи да тада није страдао. Из неког разлога он је замењен новим који и данас тамо стоји. Стари иконостас на себи има укупно 85 икона, али од њега је мало шта до данас сачувано. То стога што је иконостас био зидан тако да су и иконе сликане на зиданој подлози. Сачуване су само престоне иконе св. Николе и св. Јована (рађене на дрвету). Данашњи облик манастир Гргетег дугује архимандриту Илариону Руварцу , познатом историчару који је дао да се 1899. године у потпуности изврши рестаурација цркве и конака. Нови иконостас је саграђен (комбинација камена и метала) и живописан између 1902. и 1904. године од стране академског сликара Уроша Предића. На иконостасу је само 21 икона. На први поглед их је мало, али је зато њихов формат повећан. Истовремено, Предић је подигао престоне иконе изнад царских двери (у другу зону) насупрот дотадашњем обичају да буду у нивоу царских двери. Осим тога од сцена празника изабрао је само два најважнија : Рођење и Васкрсење Христово. Нова црква је обновљена између 1898-1901. године по пројектима загребачког архитекте Хермана Болеа. Свечано освећење манастира је обављено 10. јуна 1901. године. Присуствовали су митрополит Георгије Бранковић , Антоније Хаџић*, песник Лаза Костић, бачки епископ Митрофан (Шевић, 1900-18), настојатељи свих фрушкогорских манастира и многи други. Архимандрит Иларион Руварац након овог свечаног освећења није још дуго живео и умире 1905. године. Његов гроб (са скромним спомеником) данас се налази на брежуљку више манастира, на једном дивном месту са којег се пружа изванредан поглед на целокупну околину. Одмах у близини, под старим боровима, налази се отворени звоник (током ИИ светског рата срушен је манастирски звоник). Како се налази скоро на највишој тачки то се његова звоњава простире на велику даљину.

Библиотека

Све ово је веома страдало током ИИ светског рата тако да су осим уобичајених оштећења манастирски објекти доживели и рушење звоника. Звоник никада више није обновљен тако да је манастирска црква и данас без њега. На сву срећу иконостас није страдао. За овај манастир је везано неколико интересантних догађаја. У њему је 1730. године умро архимандрит Теодосије Пећанин у 108. години. Од 17 архимандрита Гргетега (до ИИ светског рата) чак их је 11 изабрано за епископе, а Герман Анђелић је именован за патријарха (1881-88). Оно што је данас најлепше у манастиру јесте иконостас саграђен углавном од мермера (гипса и кованог гвожђа) тако да су једино царске и двоје споредних двери од дрвета. Унутрашњост цркве није живописана, али су зидови, сводови и унутрашњост куполе украшени многобројним флоралним украсима који већ сами по себи привлаче велику пажњу. Можда немају велику уметничку вредност, међутим не може им се одрећи лепота и складност. У средишту иконостаса налази се велика икона на којој је приказана Тајна вечера са Исусом у средини чији лик апсолутно доминира. Престоних икона има укупно 4 (св. Никола, Богородица, Исус, Јован Крститељ) и оне се налазе у другој зони (у првој нема икона - изузев на царским дверима). У горњој зони налази се велика икона Светог Тројства, а са стране Христово васкрсење и Христово рођење. На врху иконостаса је велики крст са распећем, а око њега су две мање иконе. Драгоцености манастир није имао много, али су оне биле веома вредне. Пред рат у њему се налазио епитрахиљ којег је радила Јелена Црнојевић (1533. године) од црвене свиле. Он се данас не налази у Гргетегу, већ у музеју Православне цркве у Београду. Вез на њему је гобленски рад рађен више свилом него металном жицом (код осталих епитрахиља на Фрушкој гори је обратно). На епитрахиљу су извезени Деисис и апостоли. Чини се да је везиља покушала да употребом разних боја имитира боје зографа на икони. Он је данас доста оштећен. Манастир је такође поседовао велику библиотеку која највећим делом потиче од архимандрита Илариона Руварца. У време кад је он преузимао манастир библиотека је поседовала 904 књиге (сврстане у 414 наслова) од којих је добар део рукописних. Ту библиотеку је он назвао "Старија библиотека", а он сам формирао је "Новију библиотеку" која је бројала 819 књига (у 460 наслова).

Место Илариона Руварца

Иларион Руварац - изузетан историчар и можда још и већи полемичар је и умро у Гргетегу. Његов гроб се налази на манастирском гробљу које је смештено на малом пропланку изнад манастира (у непосредној близини великог белог крста). На овом гробљу, окруженом храстовом шумом, има десетак камених надгробних споменика међу којима онај посвећен Илариону Руварцу има посебно место. Налази се на помало уздигнутом месту, усамљен, са једноставним гранитним спомеником на којем пишу само најосновнији подаци. У ИИ светском рату манастир је тешко страдао, а од 1953. године се постепено обнавља. 1988. године вршени су конзерваторско-рестаураторски радови. Слава манастира Гргетег је Пренос моштију Светог оца Николаја - 22. (9.) мај.

(? - 20. VII 1708.), први "врховни" митрополит карловачки, а раније епископ арадско-јенопољски. На Сабору у Крушедолу (после смрти Арсенија ИИИ Чарнојевића) 7. И 1708. изабран за првог врховног митрополита свих Срба под аустријском влашћу. (1832-1905), историчар, архимандрит манастира Гргетег, оснивач српске критичке историјске школе; борио се против некритичке традиционалне српске историографије. (13. III 1803. Кулпин - 17. VII 1907. Карловци), митрополит карловачки и патријарх српски (изабран 21. IV 1890.). Основао је фонд св. Саве са 20000 круна. О свом трошку подигао је школе у Даљу, Белом Брду и Кулпину, а у Сантову и за Шокце кад су прешли у православље. * (1833-1916), књижевник, био секретар и председник Матице српске.