Dvorac Šlos, Golubinci

Dvorac je sagrađen prema projektu arhitekte Florijana Madocsnuija 1777. godine. Sagrađen je za potrebe oficirskih porodica vojne granice kao "Upravna zgrada u Golubincima", kako piše u projektu zgrade. Po nameni i arhitektonskoj koncepciji zgrada bi se mogla svrstati u namenske objekte koji su bili projektovani za vojne namene ili kao zgrade za stanovanje oficira privremeno raspoređenih u toj vojnoj komandi. Po unutrašnjem sklopu i spoljnom izgledu, obradi i detaljima, ima sve karakteristike objekta vojnograničarske arhitekture. Dvorac je slobodno stojeći spratni objekat pravougaone osnove. Unutrašnji prostor izgleda monumentalno zbog kamene ograde na stepeništu. Izuzev kamenih okvira vrata i prozora, fasada je izvedena u malterskoj plastici. Na istočnoj i zapadnoj strani nalazi se plitak rizalit. Na spratu dominira vertikalna podela zidnih površina pilastrima, između kojih se nalazi niz simetričnih prozora, dok je na prizemlju horizontalna malterska podela. Pored arhitektonske, dvorac ima i istorijsku vrednost jer je u njemu boravio vožd Karađorđe Petrović tokom 1813. godine. Nalazi se u centru mesta Golubinci okružen parkom. Zgrada je više puta adaptirana ali nije narušena osnovna koncepcija. Poslednja obnova započeta je 2007. godine. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja. Mediji o dvorcu

Legenda:

Dvorac „Šlos" u Golubincima, s kraja XVIII i početkom XIX veka, od svih je najzapušteniji. Čini se da u njega decenijama nije niko kročio. Sve odaje su prepune paučine i u posetioce se uvlači sumnja da će uspeti i pored najbolje volje da razgleda unutrašnjost zamka. Ta paučina izgleda kao živa. Svaki nalet vetra kroz rupe, koje su nekada bili prozori pokreću ovaj ćilim strpljenja tako da to prestaje da bude paučina i postaje pamćenje vekova. I još nešto se događa tu u razvalinama Šlosa. Začuje se zvuk koji podseća na jaukanje. Paučina poput prirodnih orgulja prihvata vetar i podaje mu neku muku muku koju je pre mnogo godina premrežila. U trenutku kada se ovo ječanje čuje, u Golubincima se pale sveće i stavljaju u okvir prozora da bi se kako kažu „posvetili jauci mučenika". Ovaj zamak je tokom dva veka svoga postojanja, nakon smrti prvog vlastelina ponajčešće služio kao mučionica. Poslednji mučenici su urezali svoja priznanja u zidove zamka, krajem Drugog svetskog rata. Onda nije ni čudo što Šlos prate priče o prokletstvima, neverstvima i kaznama. Prvi vlasnik zamka se jedne noći, nakon dugog puta, iznenada vratio i našao svoju mladu suprugu u zagrljaju sluge. Slugu je odmah posekao, a nju je potpuno nagu vezao za severni stub zamka, rekavši joj da će tu ostati, sve dok je pauci paučinom ne premreže. Nakon nedelju dana, žena je od studeni, žeđi i gladi umrla, a da joj paučina nije došla ni do brade, nisu stigli pauci ni posmrtni zar da joj naprave. Ti neverničini jauci i preklinjanja za bržom smrću bili su prvi zvuci koje je paučina unedrila u sebe. U narednih dvestotine godina su se krici drugih mučenika pripajali ovom prvom. Pravo na spoznaju je imao i ima samo vetar. Pauci dvorca Šlos pletu najsporije, ali su zato njihove niti najčvršće i najlepše. To su prave arabeske sudbine, zamke i tuge. Verovatno se zbog oblika i čvrstine, vetar baš ovoj paučini Šlosa najčešće podaje. Uostalom, svako vreme odgaja svoje pauke. Prvi vlasnik zamka je nakon neverstva i smrti svoje žene, prestao da jede i pije. Sedeo je sam za sofrom i molio za oproštaj. Spahija je bio snažan čovek, nije umro brzo kao njegova žena, te su njegovi poslednji dani stigli da se umotaju u paučinu. U Golubincima kažu da pauk dovodi drage goste i nosi dobru vest. Nikako ga ne smeš ubiti, jer ako ga ubiješ, prvo što ćeš čuti biće vrisak, i ako se hitro okreneš na suprotnom zidu od onoga na kome je spljošten pauk, videćeš senku nage, mlade žene. Smrt pauka će ti u narednim godinama doneti nesreću i muk za sofrom, ljudi će te pamtiti jedino po zlu. U kuću će ti od gostiju ulaziti samo vetar, na divanu predviđenom za gosta i u pustoj gostinskoj sobi carevaće paučina. Stariji meštani govore da se svakih deset godina u nekim vetrovitim i sipljivim jesenjim noćima, pojavljuje čovek obučen u pohabano plemićko odelo i dugo se moli nad razrušenim zamkom. Ne zna se ko je, ni od koga traži oproštaj. Jedino što se za sigurno zna, to je, da nije sveštenik i da ne pripada ni jednoj pozorišnoj putujućoj trupi. Lice nikada nisu uspeli da mu raspoznaju, kao da je svaki put imao zar od paučine. U tim noćima, u Golubincima, u okvirima prozora, pali se i po nekoliko sveća... (legenda preuzeta iz knjige "SNOVI ZATRAVLjENIH KULA" Milana Belegišanina)