Летњиковац породице Фишер, Рума

Летњиковац је изградила између 1900. и 1904. године породица Фишер, по пројекту архитекте Хермана Болеа. Летњиковац је био намењен за одмор породице Фишер. Налази се у пространом парку, у коме је неговано разноврсно аутохтоно растиње и егзотичне биљне врсте. Зграда представља репрезентативни пример објекта ове намене, на коме су дрво, трска и други традиционални материјали, добили пуну примену. Зграда летњиковаца је 1966. године изгорела у пожару. Обновљена је, али не по конзерваторским принципима, што је допринело губљењу аутентичности. Пре свега, то се односи на тршчани кров који је овом објекту давао посебан карактер. Летњиковац је правоугаоне основе, са тремом са дрвеном оградом и профилисаним стубовима изнад ограде, дуж читаве западне и северне стране. Преко трема се спушта тршчани кров, а из крова се на северној страни издиже зид са два мања прозора у поткровљу. На јужној фасади доминира равна зидна површина са три декоративна прозорска отвора различитих димензија и положаја и улазни трем на који се надовезује декоративна надстрешница - пасарела, којом је повезана друга мања помоћна зграда. Дрвени делови надстрешнице, дуге око пет метара прекривене трском, и улазног трема стилски одговарају тремовима северне и западне стране фасаде. По композицији, основној намени и примени материјала, зграда представља јединствен пример у разноврсности стилских карактеристика летњиковаца у Војводини. Пројектовани парк носи обележија историске епохе у којој је настао, али је изгубио првобитне карактеристике дугогодишњом небригом. Столетна стабла трајница као што су Храст, Гинко и по неко стабло четинара остале су да указују на некадашње време. Иако је изгубила аутентичност, зграда се води као споменик културе од великог значаја.

Легенда:

Градећи свој замак недалеко од Руме, овај спахија јеврејског порекла је желео да око зграде направи и парк о чијој лепоти ће се причати широм земље. Обзиром да је лепота парка била једно од основних мерила госпоштине, обавезни радник на имању замкова, требало је да буде и вртлар. Фишер је послао своје слуге широм Војводине, да му нађу некога ко ће парк уредити по мери његовог презимена. Слуге су доводиле разне људе који су били више или мање вични баштованству, али нико од њих није у потпуности задовољио власника замка. И онда, на један мајски уранак, пред његовим двопрегом се изненада појавио човек који је био необично стар. Коњи су застали у месту као да су хипнотисани, а старац је пришао спахији и рекао му је да је из једног села крај велике реке, и да најболе говори језик Белога Јасена. Старац је потом уредио парк са предње стране по француској, а са задње стране по енглеској шеми, како су уосталом изгледали и сви паркови виђенијих замкова. На тој плодној земљи ускоро су сем Белог Јасена, почелегда успевају Софоре, Тује, Гвоздено дрво, па чак и сам храст Лужњак. Парк око замка постајао је лепши, од самог замка. Но, газда је остарио, а његови синови су били хладни према лепоти шуме. Пред смрт су га наговорили да шуму посече и да на њеном месту створи плодно земљиште. Отац је пристао и ускоро умро, а синови су почели да остварују оно што су замислили. Како им вртлар (исто стар као и пре много година када је зауставио двопрег) више није био потребан отпустили су га. Сада су им били потребни орачи. Међутим, вртлар није отишао одмах. Остао је на имању и јаукао место сваке одсечене Јеле, сваког одсеченог Јасена, Тује... Ускоро је његова туга прерасла у гнев. Пришао је највећем Храсту и почео да жваће његов корен. Након кратког времена, руке су му се претвориле у снажне и квргаве ране, а кожа у кору... Ноћу се ушуњао у собу спахијиних синова и удавио их у сну... Идућег јутра, слуге су пронашле младе спахије у чијим се мртвим и отвореним очима огледала страва. Али, то није било све. Испод храста Лужњака, уједином преосталом делу шуме, нађен је стари баштован мртав. Мора да су му болови били страшни, или је био веома гладан, када је последње што је урадио било то да угризе корен храста Лужњака. Све што је за старим баштованом остало, било је урезано велико слово „А" у кори храста. (легенда преузетa из књиге "СНОВИ ЗАТРАВЉЕНИХ КУЛА" Милана Белегишанина)