Прича о једном искреном пријатељству

  Предић и Дунђерски упознали су се у Старом Бечеју док је Предић радио иконостас у старобечејској православној цркви. Сличних погледа на свет и сличног сензибилитета сликар и велепоседник су убрзо постали пријатељи. Када је Богдан хтео да сазида капелу на свом имању, Предић је урадио не само свој део посла, који се односи на израду иконостаса, већ је налазио и архитекте, мајсторе, уговарао послове са фабриком за израду мозаика, банком, преговарао са патријархом. Након изградње капеле на свом имању, Богдану Дунђерском и многим Србима у Војводини се 1918. године остварила жеља, Војводина се припојила матици Србији. Богдан је до краја Првог Светског Рата био активни члан мађарског парламента, а остварењем свих својих снова, уједињењем, престао је да се бави политиком. Данас је мало познато колико је Богдан урадио да би српско становништво у Аустро-Угарској Војводини живело боље. Без обзира на то, Богдану је 1920. године аграрном реформом умањен посед. И поред јаке жеље да свој посед врати у пређашње стање, Богдан чак ни свађом са новоименованим Краљем Александром I Карађорђевићем, то није добио. Након аграрне реформе и новог имена за Србе, Југословени, Богдан се повукао у себе и запао у страшну душевну кризу, а једина веза са спољашњим светом му је била преко свог најбољег пријатеља академског сликара Уроша Предића. Није веровао ником сем својим најближим пријатељима. Почео је да сумња чак и у црквене великодостојнике којима је увек исказивао најдубље поштовање. Дунђерски је, мада осетљив и префињен, био изузетно јак и способан човек, много јачи него што је Предић претпостављао. Његово имање је и поред свих наметнутих тешкоћа успешно функционисало, па је 1923. године да би показао краљу колико је он и даље моћан почео изградњу дворца по угледу на француске дворце које је видео на путовањима. Предић је послао писмо у коме је упозоравао пријатеља да га ови нови трошкови могу довести у незгодну финансијску ситуацију, али брига Предића је била сувишна, а дворац је успешно завршен без великих финансијских проблема. Године 1925. завршен је дворац у коме Богдан никада није преспавао ни једну ноћ, а којим је пркосио Краљу. Тестаментом Богдана Дунђерског, који је написан 23.марта 1940. години већи део имовине оставио је Матици Српској. Жеља Богдана Дунђерског да сиромашна и талентована деца српске националности изучавају пољопривреду и економију на његовом имању после његове смрти није остварена. Дворац се ни данас не зове (како је он желео) „Задужбина Богдана Дунђерског“, него је познат по називу „Фантаст“, што је име једног од тркачких грла из његове ергеле. Богдан Дунђерски је у свом тестаменту изричит када говори о костурници која се налази у капели поред новобечејског дворца. Његова жеља је недвосмислена:

„На мојем салашу саградио сам једну цркву украшену уметничким радом мојег доброг пријатеља, академског српског сликара, Уроша Предића. Моја је жеља, те према овој наређујем, да се на мојем салашу у мојој костурници узиданој у самој цркви сахраним. Како је мој пријатељ Урош Предић још за свог живота изразио жељу, да буде у тој цркви и Он сахрањен то молим Матицу Српску да изврши моју жељу, а и жељу Уроша Предића, кога ће о трошку задужбине пренети у моју цркву оданде где се буде раставио од живота... Забрањујем за сва времена, да се у мојој цркви узиданој костурници осим мене и мојег пријатеља Уроша Предића још неко сахрани.“

У свом првом тестаменту из 1918. године, Богдан помиње Мару и Марицу, али је брига о Мариној будућности уочљива. У другом тестаменту из 1940. године Мара се не помиње (те године је умрла), али је Марица наследила већи део покућства и обезбеђено јој је право да доживотно ужива све повластице на Богдановом имању. Последње писмо од Уроша Предића, Богдану, у кога су сви у Србији сумњали да је народни непријатељ, јер је тако писало у илегалним партизанском новинама из Војводине.

Београд, 8. јуна, 1942.

Драги Богдане,
Одкако је ова ужасна несрећа снашла цело човечанство и запалила цео свет као никад досад, прекинуте су многе старе везе између држава и народа; па тако је и наше пријатељско дописивање морало да престане. Ипак сам, захваљујући случају, нашао могућности да се распитам о Теби и о осталим нашим драгим, старим пријатељима, па се надам да си и Ти исто тако могао да дознаш, да сам још жив и здрав, и ако у души дубоко потресен и ожалошћен колико нашом општом, можда дефинитивном пропашћу као народ и држава, тако и губитком драгих чланова моје најближе родбине: погинула ми 6. априла прошле године, приликом страховитог бомбардовања Београда, моја снаја, Ленка са својом кћери Софијом у својој кући. После настаде свирепо тлачење Срба у Хрватској, Босни и Херцеговини; а шта је било у Бачкој, то ћеш Ти боље знати него ми овде; знамо само да Дунав носи собом безброј лешева, појединаца и у групама, а неке и повезане у сноповима. Поред тога општа оскудица и нечувена скупоћа бива све већа. Па ипак се живи, како се може. Ја с преданошћу у моју судбину стрпљиво сносим терет живота и нашу народну срамоту. Никуд не идем, не читам новине, где је само реч о рушењу, потапању бродова, и о осталим страхотама, које модерни рат собом доноси. По мало и радим, тек скренем своје мисли на другу страну у царство идеала које ми сад изгледа као нека бајка из давнашњих, срећних времена. Како је Бачка поново враћена Мађарској која смело и са успехом остварује свој програм садржан у усклику: „soha“!, то чујем да си и Ти поново постао посланик на мађарском Сабору, и то изазива овде критику људи који Тебе не познају. Ја напротив, који познајем Тебе, твој гвоздени карактер, твоје поштење и Твоју искрену оданост своме народу, верујем да ћеш и сада као што си и у прошлом великом рату чинио, узети наш сељачки српски народ у заштиту против незаслуженог насиља иако се никад ниси истицао у српској јавности као „родољуб“ од оне сорте, који се буса у груди од силног родољубља и на тај начин гледа да се дочепа власти, па да у своју корист пљачка државу, водећи је у сигурну пропаст – као што се и збило. Стављам Ти на срце судбину нашег несрећног племена које је у својој невољи пре два и по столећа залутало у ове плодне равнице, да одбрани од Турака границе западне Европе, која се могла овако заштићена развијати културно док није пронашла ова савршена техничка оруђа за уништавање људи и њихових добара, а понајпре оног народа, који је највише крви проливао за слободу Европе. Ми се можда нећемо више видети, јер не знамо ни шта ће нам сутрашњи дан донети, а још мање, кад ће се свршити овај рат, па зато Ти шаљем овај пријатељски поздрав са жељом да не заборавиш да си Србин и добар друг твога

оданог старог 

Уроша Предића 

Писмо непознатом пријатељу Предић није послао поштом, нити је насловио именом, што је потврда да је био под неком врстом присмотре. Предић је ово писмо писао у свој 91-ој години. Богдан Дунђерски умро је 1. новембра 1943. године у 81-ој години живота, а био је пет година млађи од Предића. Ово писмо је доказ о најстрашнијој могућој врсти цензуре која је постојала у Југославији у периоду после Другог светског рата – цензури на пријатељство.

Београд, 21. јула 1948

Поштовани и драги пријатељу, Ваше љубазно писмо натерало ми је сузе радости и туге, радости што ме се сећате још увек топлим пријатељским осећајем које сте онако дирљиво изразили у Вашем писму, – а туге под притиском живота који и руши и ствара без обзира на поједине људе, што ми старци нарочито осећамо. Хвала оној доброј госпођици која Вам на моју молбу однела мој поздрав. Мој рад и моје бављење у Ст.[аром] Бечеју чине врхунац мога живота. Ни као уметник нисам у свом дугом животу дао ништа веће ни боље; ни као човек нисам никад и нигде осетио толико среће и задовољства као у Бечеју, где сам стекао неколицину узоритих пријатеља, какви се ретко налазе у животу. На врху тога одличног друштва био је дом Влаховића и мој непрежаљени друг Богдан Дунђерски. Она природна отменост духа појачана добрим васпитањем зрачила је силном привлачном снагом, да је свак који би ма само тренутно био на њеном домаху, морао бити привучен и испуњен трајним поштовањем. Дубока сета обузима ми душу при помисли, да је све то сада само један чаробан сан, и да бих при мом поновном доласку у Ст.[ари] Бечеј затекао све тако измењено, да не бих био у стању весело погледати око себе и угледати исте домове, али без истих људи. Ви са Вашим најближима и поштовани прота Јова остадосте као два стуба, живе статуе сећања. Богдан је отишао изненада, човек који је по своме здрављу обећавао најдужи век, а кога је милостива судбина уклонила са овог светског метежа, који превазилази све што се у историји човечанства до сада догодило. И јадан Богдан зло би се провео, да је остао жив. Његова надгробна капела са мојим сликама остаће ипак нетакнута, ако сам добро извештен од Матице, којој сам се био обратио молбом, када сам дознао да ће капела бити претворена у електричну централу, да предузме потребне кораке, да спасе бар моје слике, што јој као власнику Богданове задужбине, и као културној установи, и без моје молбе, спада у дужност. Што се мене лично тиче, немам ничег веселога ни похвалнога да Вам ја- вим. Радим још помало: „decrescendo, diminuendo e rilentando, al fine“ – да се изразим музичким језиком у овом добу светске дисхармоније. Зима – а то је у мојем атеље-у шест месеци, – не радим због хладноће, лети због недостатака поруџбина и дефицита у мојој глави. Два члана моје родбине погинула су при бомбардовању Београда од немачке бомбе. Остајте здраво. Не верујем да ћемо се још видети, јер нећу имати у својој деведесетпрвој години еластичности тела и духа, да учиним пут у Бечеј; а кад умрем, сахраниће ме овде тихо и нечујно, а не у Богдановој капели. Ако нам тела неће бити заједно, душе ће нам се наћи у васиони, „где њест бољезан ни печал ни воздиханиј“.

Ваш Чика Урош 

Последња жеља академика Уроша Предића изречена у писму Академији Наука.

Београд 4. април 1949.
Српској Академији Наука

Као човек у дубокој старости треба да помишљам на блиску смрт. Да не бих у том случају бескорисно одузимао време Академији око моје сахране, дужност ми је известити је о томе, да сам на молбу житеља мога родног места Орловата пристао, да моје тело буде одмах по смрти пренето у Орловат и тамо сахрањено у гробници мојих родитеља, тихо и скромно како приличи смерном трудбенику културе. Молим Академију да изволи ово обавештење примити на знање и равнање.
С одличним поштовањем

предани члан 

Урош Предић