Дворац Дамаскин, Хајдучица

Стогодишњи или можда двестогодишњи парк са више заиста ретких стабала са дворцем у свом центру и језером познатим под називом "Рибњак", сведоци су прошлих времена. По званичним подацима на основу којих је хајдучички дворац заједно са парком стављен под заштиту државе као споменик културе саграђен је 1911. године. Саградио га је Лазар Дунђерски и поклонио га у мираз својој ћерки Олги. По професору Михалу Рапошу и кустосу вршачког музеја Феликсу Милекеру дворац је саграђен почетком 19 века. По писњу професора Рапоша првобитно насеље се услед поплава сели 1824. године на данашњу локацију ближе властелинском дворцу. Исти аутор даље наводи да је оснивач села Иштван Дамаскин крајем 19. века тачније 1890. године, своје имање заједно са дворцем, парком, виноградом, воћњаком и шумом продао за 960.000 златника породици Дунђерски. Данашњи изглед је резултат преправки и адаптеција последњих власника породице Дунђерски. Зграда дворца је смештена у пространом парку на километар удаљености од пута за Вршац. Грађен је као резиденцијални објекат за становање и има сва обележија која то потврђују. Истурени класицистички портик главне фасаде име четири дорска стуба који носе једноставан тимпанон са кружним отвором за вентилацију. Степеништем и колским прилазом, преко трема, улази се кроз полукружна двокрилна врата у централни хол и пространу свечану салу. Из свечане дворане, украшене фризом и штуко декорацијом, излази се на велику терасу на супротној страни. На портику са парковске стране има шест дорских стубова који држе тимпанон без украса. У кровној конструкцији су наглашени бочни ризалити дворишне фасаде. Пиластри на фасадама прате унутрашњи распоред просторија. Испод целог објекта се протеже подрум засведен са пруским сводом. Масивно кровиште је покривено бибер црепом, а поткровни фриз је богато профилисан. Парк који окружује објекат је добро очуван и носи обележија стручно пројектованог парка са негованим растињем. Након национализације, 1945. године, имање је дато на управљање пољопривредном добру у саставу "Агробаната". Воћњака и винограда данас више нема, али дворац, парк са језером и шумом и даље су ту. Објекат се користи као седиште администрације ПДП "Хајдучица", а зграда је у одличном стању. Дворац је споменик културе од великог значаја.

Легенда дворца Дамаскин:

На позив власника замка, сликар који се звао Јатан, дошао је да би насликао неколико слика за салон прелепог замка Дунђерски. Замак је на сликара деловао умирујуће и мислио је да ће врло брзо завршити свој рад. Прошло је три године, а сликар никако није могао да крене са радом. Сваки пут када би узео кичицу рука му је отежавала, а на очи му се навлачила мрена. Срце му се празнило а чело росило страхом и знојем. Једне је ноћи уснио како се шета поред хајдучичког језера. Изненада, зачуо је глас из језера: "У мени је кондензована сва лепота природе, замочи четкицу у моју воду и створићеш најдивније преливе боја. Инспирација ће ти бити непрестана. На мојој површини и у мом дну спавају дуга и звезде. Кроз моје капи дишу, а кроз таласе моје воде израња бело голубије крило. Сва та лепота ће бити твоја, али ми мораш обећати да ћеш ми поклонити све оно што ћеш сањати од идуће ноћи па до краја живота. И ти и две генерације твојих потомака. Уснули сликар одмах на ово пристане. Сутрадан ујутру, када се пробудио, сликар оде до језера носећи са собом штафелај. Замочи кичицу у воду, и догоди се чудо. Почеше да се стварају прекрасне слике. Имао је утисак да му неко други води руку. Не само што су облици боје на штафелају одисали белим голубијим крилима, него се чуо и лепет тих крила. Његове септембарске шуме не само да су имале све јарке боје михољског лета, него је између оквира штафелаја допирао мирис опалог јесењег лишћа. Платна сликарева била су магија боја које су могле да се чују и удишу. Али од тада је сликар изгубио своје снове. У прво време му то није сметало. Мислио је да много ради и да се замара, па затим запада у тврд и дубок сан без снова. Но, како је време пролазило почео је да схвата да уколико у сну не сања, тада у том времену не живи. Сан без снова је узгубљено време. Увидео је да је дао превелик залог језеру. Трампио је за неколико слика повећи део не само свог, већ и део живота својих синова и унука. Након тога остарели сликар је брзо напустио Хајдучицу, као да бежи од нечега. А језеро, бременито сновима три генерације, понеки пут бива узбуркано, а понеки пут бива као стакло. У првом случају се чини да се из водених лукова стварају неки чудни облици који као да су изашли из ноћне море неког несрећника. Када је вода језера мирна у њој се могу видети прекрасне слике далеких предела који су пуни рике јелена и неке чедности која капље са листова врба, бреза и топола. Као да језеро сања туђи трампљени сан. (текст преузет са www.plandiste.co.yu)