Дворац породице Дунђерски у Челареву чини неколико објеката смештених у пространом
парку по принципу енглеских вртова. Мањи дворац саградио је Марфи Липот половином
18. века. Двор Марфија је мањи приземни објекат правоугаоне основе са дворишним тремом на стубовима и декоративно обрађеним
капителима. Стари мањи двор је изгубио аутентичност каснијим преграђивањима и изменама, како у екстеријеру тако и у ентеријеру.
Мањи дворац постоји и данас у непосредној близини новијег великог дворца. Следећи власник имања је био Никола Безереди, који
је саградио велики дворац између 1834. и 1837. године по плану не познатог бечког архитекте. Велики дворац је класични пример
спахијске репрезентативне резиденције. Дворац је приземна грађевина правоугаоне основе, једноставних фасада са низом
прозорских отвора. Главна фасада је окренута на исток и на њој се налази портик са степеништем и приступном рампом. Протик
подржавају четири камена дорска стуба над којима је троугаони тримпанон. На западној страни фасаде налази се тераса са
степеништем које води у парк са задње стране дворца. На објекту су перфектно спроведене одлике епохе класицизма. Унутрашњи
распоред и декорација у пуној мери одсликавају калсичну једноставност и репрезентативност објекта. У дворцу је донедавно
био музеј Војводине са изложбом примењене уметности и аутентично очуваног намештаја и ентеријера некадашњих власника,
породице Дунђерски.
Од краја 19. века па до Првог Светског Рата био је стециште угледних и значајних политичких и културних личности тога доба.
Између осталих дворац су посећивали Никола Тесла, Паја Јовановић, Стеван Тодоровић и Лаза Костић, који је у част Ленки Дунђерској, коју је
упознао у овом дворцу, написао најлепшу љубавну песму Санта Марија Дела Салуте.
Данас, иако се налази под заштитом државе овај дворац је у лошем стању. Парк је крајем 2006. године уредила челаревска компанија Калзберг Србија,
са циљем да неко обрати пажњу и на зграду, како би се и она средила. Компанија Калзберг Србија је наставила са уређењем парка у априлу и септембру
2007. године и стекла статус старатеља над парком. У 2008. години планирају да рестаурирају ограду око дворца и да парк одржавају у садашњем блиставом
стању. Захваљујући компанији Калзберг Србија данас смо у прилици да уживамо у свој лепоти егзотичног растиња у парку дворца.
Дворац је споменик културе од изузетног значаја.
Легенда:
|
Никола Безереди је био градитељ дворца у Челареву и његов први власник. Када је 1882. године Лазар Дунђерски од њега купио замак, Никола је новом власнику поклонио и клавир који је некада давно и сам добио за врло мали новац од једног ражалованог руског грофа који је на коцки све изгубио.
Клавир је стављен у салон чекајући боље дане, а Лазар Дунђерски се дао у посао. Те 1882. у месту подиже парни млин и фабрику шпиритуса. 1884. је успео да раскрчи половину парка, и да са десне стране, недалеко од дворца, подигне пивару и засади хмељарнике.
Једнога поподнева је шетајући се салоном, случајно застао испред клавира и почео да размишља о томе да би замку требало удахнути душу.
Сам није био вичан уметности, што не значи да је није и волео. Запуштеност дирки које су већ биле заборавиле додире танких прстију грофа коцкара нагнала га је да врата свога замка отвори највиђенијим уметницима Србије с краја XIX и почетка XX века. Од тог тренутка, гости дворца су били Лаза Костић, Паја Јовановић... Било је сликара, песника, вајара, али клавир је ћутао. По неки пут би неко од гостију необавезно прелазио по диркама и то је било све.
Најчешћи гост је био Лаза Костић. Пријатељство између великог песника и власника замка је постало толико да је Костић био кум свој деци Лазе Дунђерског.
Једно од те деце је било и Ленка Дунђерски у коју се песник заљубио у својим позним годинама. Интересантно је то да је Ленка била прва која је интензивно почела да свира на клавиру. Дешавало се да послуга изнесе, када је време лепо, клавир напоље и постави га између два камена лава на улазу у замак.
Ленка би седала и почињала да свира. Била би то добродошлица песнику. Из дирки поклон клавира би излазили звуци, који би прво смиривали камене лавове, а затим до бола и немоћи погађале душу остарелог песника.
Ленка није имала посебну технику али су њена чедност и судбина већ одавно умрлог коцкара, бившег власника клавира, стварали сазвучје које је одисало слатком тугом умирања.
Остарели поета се није осећао достојним ове младости, иако је иЛенка осећала симпатије према њему. У дугим ноћима је сањао камене лавове, који су се претварали у чврста бедра играчице и играли на музику Ленке и клавира.
Лаза Костић је себе почео да кажњава несаницом.
Остарео, изможден и свестан пролазности, одлази у манастир Крушедол, где у омами, у осами, бунилу и чежњи, из свог истрошеног тела, као из суве дреновине, цеди, наизглед, последње капи животног мошуса.
Ускоро 1895. године у Бечу умире Ленка Дунђерски. Лаза Костић за живота није био са Ленком, па умишља да ће бити заједно након њене смрти. Није имао Ленкино тело, али ће имати њену сенку.
Нису делили заједно живот, али ће можда делити смрт. Веза за Лазу постаје уклета и над сновима креативног лудила једне неостварене љубави, настаје најлепша песма српске лирике „Santа Маriја dе11а Salutе".
И данас по неки пут, из одаје замка се зачују акорди прокоцканог клавира, а лавови бедра ричу признавајући да су део песниковог сна. Настаје један уклети хармонијум, и тада под звезде Челарева ступају остали уклети песници Јесењин, Едгар Алан По, а парком замка руку под руку у белим похабаним венчаницама ходају Ленка Дунђерски, Анабел Ли, Исидора Данкан...
(легенда преузетa из књиге "СНОВИ ЗАТРАВЉЕНИХ КУЛА" Милана Белегишанина)
|
